Autorka Bojana Nešić – Pišem o jednostavnim životnim vrednostima

Kada je pre tri godine Bojanin rukopis našao put do nas nismo znali šta da očekujemo. Bio je to prvi put da smo uzeli u razmatranje objavu jedne životne priče koja nema veze sa avanturama na putovanjima ili doživljajem Beograda ili Srbije. Mogli smo da pretpostavimo da će biti veoma emotivno jer je glavni lik Nona, devojčica sa smetnjama u razvoju, ali ne i to da će nam se od snažne volje, ljubavi i hrabrosti njene mame stegnuti grlo. Knjiga se našla na policama knjižara za manje od šest meseci nakon toga.

Tri godine kasnije, “Duga, Sunce i Srce” i dalje je naša najemotivnija knjiga koju rado preporučujemo ne samo roditeljima, već svima onima kojima su potrebne ohrabrujuće porodične priče o prihvatanju, uzajamnoj podršci i nesebičnoj ljubavi.

Kako je sve počelo, na čemu je najviše zahvalna, koje knjige voli da čita i kako uživa da provodi vreme sa porodicom, razgovarali smo sa Bojanom.

1. Ko su Duga, Sunce i Srce?

Duga, Sunce i Srce su, ustvari, moja deca. Duga je Nona, moja najstarija ćerka koja je dete sa smetnjama u razvoju. Kao takvo dete, ona me upoznala sa svim bojama života koje bez nje nikada ne bih videla. Zato je ona moja Duga. Sunce je Đurđa, moje srednje dete. Ona je moj izvor energije, moja najsvetlija tačka – zato je Sunce. Srce je Bogdan, moje najmlađe dete. Prepun je ljubavi – zato je Srce.

2. Kako si došla na ideju da napišeš knjigu?

Duga, Sunce i Srce nije najpre trebalo da bude knjiga. Spontano sam počela da zapisujem događaje iz mog života i pri tom sam i opisivala emcije koje su ti događaji u meni budil. Onda sam u jednom trenutku shvatila da bi meni, kao roditelju, bilo dragoceno da sam imala takvu knjigu u prvim godinama kada sam postala mama. Tako se u meni javila želja da ta moja pisanja ubacim u korice i da od njih bude knjiga.

3. Koja ti je emocija najviše ostala u sećanju iz perioda kada si radila na tome da bude objavljena?

Volela sam to što sam napisala i ni jednog trenutka se nisam pitala da li će to neko želeti da objavi. Nekako sam znala da će knjiga naći svoj put. I zaista je tako i bilo. Sarađivala sam sa ljudima koji su podržavali to što ja radim i sav posao oko objavljivanja knjige je tekao bez poteškoća. Radili smo svi, ali je više izgledalo kao da se dobro zabavljamo. Ustvari, i jesmo se dobro zabavljali i odlično smo sarađivali. Kada se sada setim tog perioda, emocija koja je preovladavala je zahvalnost.

4. Kako znaš da je neka priča završena? Kako spoznaješ da je sve ispričano i da je došao trenutak za poslednje poglavlje?

Na to pitanje ne mogu precizno da odgovorim, osim da nekako, jednostavno znam. Priča postane zaokružena. Ponekad mi se desi da dok pišem, uopšte i ne znam šta ću napisati. Samo prepoznam u sebi emociju koju želim da prenesem. Onda sednem za računar i pustim prste po taststuri. Na kraju, i kada sama pročitam to što sam napisala, se začudim odakle mi sve to što sam zapisala. Verujem da je to ono “nešto” što neko zove darom, a neko inspiracijom, a ja verujem i da je to “nešto” delić božanskog u čoveku.

5. Kako je zajednica reagovala na tvoju knjigu? Da li pamtiš neku reakciju zbog koje si osetila kako si na pravom putu?

Reakcije su, uglavnom, bile dobre. Bilo je i komentara mojih bliskih prijatelja da li sam sigurna da želim toliko da ogolim svoju dušu i da li sam svesna da izlažem svoju vrlo intimnu priču. Umeli su takvi komentari da me pokolebaju. Međutim, kada se knjiga našla u knjižarama i kada su počele da stižu reakcije ljudi koji su knjigu pročitali, znala sam da sam uradila pravu stvar. Kada vam neko napiše da se zahvaljujući mojoj knjizi oseća mnogo bolje i manje usamljeno onda je to bio jasan znak da sam, ipak, na pravom putu.

6. Ti imaš i svoju facebook stranicu gde često deliš svoje priče iz života. Da li ti pišu mame koje dele sličnu životnu priču kao i ti?

Na mojoj Facebook stranici pišem o mom svakodnevnom životu. Nisam samo skoncentrisana na to kako je živeti u porodici koja ima dete sa smetnjama u razvoju, mada ima i takvih priča. Pišem o stvarima koje su uobičajene, svakodnevne, ali ako promenimo percepciju one to ne moraju da budu. Pišem o jednostavnim životnim vrednostima, za koje mnogi smatraju da su zapostavljene u savremenom svetu. Reakcije na moje priče su, uglavnom, pozitivne. Dobijam i komentare da svojim pričama vraćam nadu u život i dobrotu. To za mene bude, zaista, poseban kompliment.

7. Na čemu si najviše zahvalna?

Imam svesku u kojoj zapisujem na čemu sam sve zahvalna. Razloga za zahvalnost je zaista mnogo. Možemo krenuti od toga da smo se jutros probudili, a neki, nažalost, nisu imali tu privilegiju. Kada bih birala na čemu sam najzahvalnija to bi svakako bila moja deca i to što su ljudi koje volim živi i zdravi.

8. Šta najviše voliš da čitaš kada imaš vremena? Koju knjigu bi preporučila i ima li neka kojoj se ponekad i vraćaš?

Volim da čitam. Nemam neki određeni žanr kojem sam posvećenija. Ono što čitam uglavnom zavisi od mojih trenutnih interesovanja i raspoloženja. Knjiga kojoj se vraćam je Na Drini ćuprija i interesantno je kako je svaki put doživim na novi način i kako se iznova iznenadim onim što mi ona donese. Trenutno bih mogla da preporučim knjige Brankice Damljanović. U ovom vremenu njene priče mi dođu kao dašak svežeg vazduha. Volim i Frederika Bakmana. On divno piše o “običnom čoveku” i njegovim emocijama. Čitajući ga mnogo plačem i mnogo se smejem.

9. Da li postoji neki citat ili odlomak iz knjige koji je na tebe ostavio snažan utisak, i možeš li da ga navedeš?

Dešava mi se da se toliko prepoznam u nekim rečima da poljubim stranice knjige koju čitam. Zvuči šašavo, ali ja to zaista radim. Citate bih mogla da nabrajam dugo, ali, evo prvo što mi pada na pamet je iz knjige “Brit Mari je bila tu” od, već pomenutog, Bakmana: “Grudi su je bolele od potisnutih želja.” Koliko se samo duša prepoznalo u ovim rečima – nikada nećemo saznati.

10. Šta tvoja deca najviše vole da čitaju?

Čarobnjaka iz Oza. To je moja omiljena bajka, pa sam uspešno uspela da ih privolim da je i oni vole. To je sjajna priča da ono za čim tragaš već imaš u sebi. Sjajna poruka sa kojom bih volela da odrastu i da žive.

11. Koja je vaša omiljena porodična aktivnost?

Volimo da otputujemo negde i uvek se lepo provedemo. Ali, ipak mislim da je doručak subotom naša omiljena zajednička aktivnost. Tada smo svi kod kuće, jedemo burek i štrudlu sa makom. Odmorni smo i nigde ne žurimo. To nam dođe kao nekakav dokaz da je sreća, zaista, u jednostavnim stvarima.