Dušanka Komnenić - Pitaš me kako sam se uopšte našla u ovom poslu

Dug vremenski period sam radila ogromne formate slika i uživala u tome. Posle nekog vremena je počela da me opterećuje „objektna priroda slikarstva”. Nisam znala šta da radim sa tolikim slikama i gde da ih skladištim. Volela sam stvaralački deo ali sam prestala da volim posledicu stvaralaštva – slike; ludilo potpuno.

Uto sam dobila i sina, pa sam atelje pretvorila u dečju sobu. Moj sin je naravno postao fokus svakog mog dana.  Bavila sam se Dukom sa velikim uživanjem i tako je nekako prošlo više od pola godine. Otprilike tada sam se opet setila sebe i shvatila da treba da se nađem. Izgubila sam stari identitet, dobila novi – postala mama – ali još uvek nisam postala Dušanka 2.0. Nisam znala kako da rešim svoj problem, ali sam znala da treba da se vratim stvaralaštvu, jer ću se tako najjasnije redefinisati.

Važno je da napomenem da sam pre nego što sam postala mama „visila” na Dorćolu, na Vračaru, u Savamali, u Krugu dvojke, nonstop; naravno, kad nisam radila. Mada sam i radila uvek negde u kraju. Ja volim grad; gradove generalno, ali Beograd baš volim. Iako nisam neki prirodnjak, verujem u organske, prirodne procese dešavanja. Tako sam krenula i sa ilustracijama i celom akcijom koja je prethodila crtanom filmu.

Počela sam da pričam priče sinu pred spavanje, da izmišljam događaje i junake da i ja ne poludim od repetitivnosti događaja. Svake večeri sam pravila nastavke i verzije prethodnih priča. Moj sin je tad bio baš mali da bi razumeo šta mu pričam, ali sam pratila njegove reakcije i sve što ga je radovalo kada izgovaram sam dodatno izmišljala. Krenula sam da crtam kako izgledaju ti likovi o kojima pričam i mic po mic sam počela da ilustrujem moje priče za laku noć.

Naravno, nisam znala ništa o izdavaštvu ni o procesu koji prethodi objavljivanju knjige, ali sam to krenula da radim sa velikim entuzijazmom, tako da uopšte nisam sumnjala da ću ja tu knjigu i objaviti. To se sve nekako stihijski dešavalo, bez iskustva ali sa mnogo ljubavi. Sve mi se baš dopalo jer sam mogla da crtam na malom prostoru; da radim kada beba spava a da ne prevrnem ceo stan naglavačke; da ne pravim slike koje ću da taložim u svom stanu i svim stanovima u kojima boravim, već da uklopim bar dve moje ljubavi – slikarstvo i dizajn. Eto tu sam i dalje. Trenutno radim na trećoj knjizi od planiranog petoknjižja.

Imala sam sreće pa sam upoznala sjajnog izdavača, Branka Andrića i celu ekipu Komshe careva, koji imaju sluha za moje kreacije i entuzijazam za realizaciju istih. Nekoliko puta godišnjje se nađemo da prodiskutujemo o urađenom poslu, ali najviše o sledećim koracima – šta bi bilo zanimljivo našoj publici i nama nadalje.

Logičan sledeći korak su bili crtani filmovi. Moj sin paralelno raste i naravno, obožava crtaće. Tako je i mene počelo da zanima kako izgleda mačak Žuća kada šeta; da li je nadmen, da li je stidljiv, kakav mu je glas… kad sam krenula da razmišljam o tome, više nije bilo stajanja. Crtani film definitivno nije “one man show”, tako da je trebalo da se okupi ekipa koja će sve naše ideje da realizuje. Branko (izdavač) je u jednom momentu rekao “Idemo, pravimo crtani!” Tada smo krenuli da okupljamo ekipu i eto sad smo izašli sa prvom epizodom Mačka Žuće i drugara. U planu su nove gradske face, nove knjige, novi crtaći… Paralelno planiramo da pravimo igračke, razne zezalice, radionice i dešavanja, da se pozabavimo junacima knjiga kao što to radi i svaki ozbiljan brend :).

Raduje me kada vidim lokalne proizvode prikazane na autentičan, prepoznatljiv, naš fazon. Takođe me veseli kada vidim Duku da se smeje dogodovštinama Mačka Žuće i drugara i pokazuje drugarima u vrtiću kako je on napravio crtanić sa mamom. Uživam i kada pravimo palačinke i pevušimo Šiš – miš – šiš – miš lalalallalalala.
Katkad se popnemo na tavan zgrade i vrisnemo jer smo naleteli na bubašvabu! Onda pomislim: hmmm i ona je legitimna građanka Beograda, mogla bi da se nađe u nekoj od sledećih epizoda 😉.

Pa-pa Miki Maus, Pepa Prase i Patrolne šape! Stižu naši drugari iz kraja – Mačak Žuća i drugari!